Joshua 9 Serbian Bible: Daničić–Karadžić (Latin script)

91 A kad to čuše svi carevi koji behu s ove strane Jordana po brdima i po dolinama i po svom bregu velikog mora dori do Livana, Hetejin i Amorejin, Hananejin, Ferezejin, Jevejin i Jevusejin, 2 skupiše se svi da se složno biju s Isusom i s Izrailjem. 3 A koji življahu u Gavaonu čuvši šta učini Isus od Jerihona i od Gaja, 4 učiniše i oni prevaru; jer odoše i načiniše se poslanici, i uzeše stare torbe na svoje magarce i stare mehove vinske, poderane i iskrpljene, 5 i obuću staru i iskrpljenu na noge svoje, i haljine stare na se; i sav hleb što ponesoše na put beše suv i plesnjiv. 6 I odoše k Isusu u logor u Galgal, i rekoše njemu i ljudima Izrailjcima: Dođosmo iz daleke zemlje; hajde uhvatite veru s nama. 7 A ljudi Izrailjci rekoše Jevejima: Može biti da sedite usred nas, pa kako ćemo uhvatiti veru s vama? 8 Ali oni rekoše Isusu: Mi smo sluge tvoje. A Isus im reče: Ko ste i otkuda idete? 9 A oni mu rekoše: Iz zemlje vrlo daleke dođoše sluge tvoje u ime Gospoda, Boga tvog; jer čusmo slavu Njegovu i sve što je učinio u Misiru, 10 i sve što je učinio dvojici careva amorejskih, koji behu s one strane Jordana, Sionu caru esevonskom i Ogu caru vasanskom koji beše u Astarotu. 11 I rekoše nam starešine naše i svi stanovnici naše zemlje govoreći: Uzmite pogače na put, i idite im na susret i recite im: Mi smo sluge vaše, hajde uhvatite veru s nama. 12 Ovo je hleb naš: vruć smo poneli na put od kuća svojih kad smo pošli pred vas, a sad eto osušio se i uplesnjivio. 13 A ovo su mehovi vinski: nalismo nove, i eto su se već poderali; i haljine naše i obuća naša pohaba se od dalekog puta. 14 I poverovaše ljudi po pogači, a ne upitaše Gospoda šta će reći. 15 I Isus učini s njima mir, i zadade im veru da će ih ostaviti u životu; i zakleše im se knezovi od zbora. 16 Ali posle tri dana kad uhvatiše veru s njima, čuše da su im susedi i da žive usred njih. 17 Jer pođoše sinovi Izrailjevi i dođoše u gradove njihove treći dan; a gradovi im behu: Gavaon i Kefira i Virot i Kirijat-Jarim. 18 I ne pobiše ih sinovi Izrailjevi, jer im se knezovi od zbora zakleše Gospodom Bogom Izrailjevim. Ali sav zbor vikaše na knezove. 19 Tada svi knezovi rekoše svom zboru: Mi smo im se zakleli Gospodom Bogom Izrailjevim; zato sada ne možemo dirati u njih. 20 Učinimo im to, i ostavimo ih u životu, da ne dođe gnev na nas radi zakletve kojom im se zaklesmo. 21 Još im rekoše knezovi: Neka ostanu u životu, pa neka seku drva i nose vodu svom zboru kako im knezovi kazaše. 22 Potom ih dozva Isus i reče im govoreći: Zašto nas prevariste i rekoste: Vrlo smo daleko od vas, kad eto živite usred nas? 23 Zato sada da ste prokleti i da ste doveka robovi i da sečete drva i nosite vodu za dom Gospoda Boga mog. 24 A oni odgovoriše Isusu i rekoše: Doista je bilo javljeno slugama tvojim kako je zapovedio Gospod Bog tvoj Mojsiju sluzi svom da vam da svu ovu zemlju i da istrebi sve stanovnike ove zemlje ispred vas; stoga se vrlo pobojasmo za život svoj od vas i učinismo tako. 25 A sada eto smo ti u rukama; čini šta misliš da je dobro i pravo da s nama učiniš. 26 I učini im tako i sačuva ih od ruku sinova Izrailjevih, te ih ne pobiše. 27 I odredi ih Isus u taj dan da seku drva i nose vodu zboru i za oltar Gospodnji do današnjeg dana na mestu koje izabere.