Revelation 14 Serbian Bible: Daničić–Karadžić (Latin script)

141 I videh, i gle, Jagnje stajaše na gori sionskoj, i s Njim sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime Oca Njegovog napisano na čelima svojim. 2 I čuh glas s neba kao glas voda mnogih, i kao glas groma velikog; i čuh glas gudača koji guđahu u gusle svoje. 3 I pevahu kao novu pesmu pred prestolom i pred četiri životinje i pred starešinama: i niko ne mogaše naučiti pesme, osim onih sto i četrdeset i četiri hiljade koji su otkupljeni sa zemlje. 4 Ovo su koji se ne opoganiše sa ženama, jer su devstvenici, oni idu za Jagnjetom kud god ono pođe. Ovi su kupljeni od ljudi, prvenci Bogu i Jagnjetu. 5 I u njihovim ustima ne nađe se prevara, jer su bez mane pred prestolom Božijim. 6 I videh drugog anđela gde leti posred neba, koji imaše večno jevanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakom plemenu, i jeziku i kolenu i narodu. 7 I govoraše velikim glasom: Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene. 8 I drugi anđeo za njim ide govoreći: Pade, pade Vavilon grad veliki: jer otrovnim vinom kurvarstva svog napoji sve narode. 9 I treći anđeo za njim ide govoreći glasom velikim: Ko se god pokloni zveri i ikoni njenoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, 10 i on će piti od vina gneva Božijeg, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva Njegovog, i biće mučen ognjem i sumporom pred anđelima svetima i pred Jagnjetom. 11 I dim mučenja njihovog izlaziće va vek veka; i neće imati mira dan i noć koji se poklanjaju zveri i ikoni njenoj, i koji primaju žig imena njenog. 12 Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu. 13 I čuh glas s neba gde mi govori: Napiši: Blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih; jer dela njihova idu za njima. 14 I videh, i gle, oblak beo, i na oblaku seđaše kao Sin čovečiji, i imaše na glavi svojoj krunu zlatnu, i u ruci svojoj srp oštar. 15 I drugi anđeo iziđe iz crkve vičući velikim glasom Onome što sedi na oblaku: Zamahni srpom svojim i žnji, jer dođe vreme da se žnje, jer se osuši žito zemaljsko. 16 I Onaj što seđaše na oblaku baci srp svoj na zemlju, i požnjevena bi zemlja. 17 I drugi anđeo iziđe iz crkve što je na nebu, i imaše i on srp oštar. 18 I drugi anđeo iziđe iz oltara, koji imaše oblast nad ognjem, i povika s velikom vikom onome koji imaše srp oštri, govoreći: Zamahni srpom svojim oštrim, i odreži grožđe vinograda zemaljskog; jer već sazreše zrna njegova. 19 I baci anđeo srp svoj na zemlju, i obra vinograd zemaljski, i metnu u kacu velikog gneva Božijeg. 20 I otoči se kaca izvan grada, i iziđe krv iz kace, tja do uzda konjima, hiljadu i šest stotina potrkališta.