Job 29 Serbian Bible: Daničić–Karadžić (Cyrillic)

291 Још настави Јов беседу своју и рече: 2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше, 3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку, 4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом, 5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене, 6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима, 7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу: 8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху, 9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја, 10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло. 11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми 12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне; 13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах; 14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој. 15 Око бејах слепом и нога хромом. 16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах. 17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж. 18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка. 19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама. 20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се. 21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет. 22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја. 23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд. 24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху. 25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.