Job 29 Serbian Bible: Daničić–Karadžić (Latin script)

291 Još nastavi Jov besedu svoju i reče: 2 O da bih bio kao pređašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše, 3 Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku, 4 Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom, 5 Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene, 6 Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima, 7 Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu: 8 Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu, 9 Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja, 10 Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo. 11 Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi 12 Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne; 13 Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah; 14 U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj. 15 Oko bejah slepom i noga hromom. 16 Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah. 17 I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež. 18 Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska. 19 Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noć na mojim granama. 20 Slava moja podmlađivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se. 21 Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet. 22 Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja. 23 Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd. 24 Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu. 25 Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.