Job 30 Biblia serbia Daničić–Karadžić (alfabeto latino)

301 A sada smeju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog. 2 A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih? U njima beše propala starost. 3 Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta; 4 Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana. 5 Između ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom. 6 Življahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu. 7 Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu. 8 Behu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja. 9 I njima sam sada pesma, i postah im priča. 10 Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice. 11 Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom. 12 S desne strane ustajahu momci, potkidahu mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste. 13 Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže. 14 Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina. 15 Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja. 16 I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni. 17 Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se. 18 Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me. 19 Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo. 20 Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš; stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me. 21 Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se. 22 Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro. 23 Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svima živima. 24 Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati. 25 Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog? 26 Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dođe mrak. 27 Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni. 28 Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru. 29 Brat postah zmajevima i drug sovama. 30 Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege. 31 Gusle se moje pretvoriše u zapevku, i svirala moja u plač.