Job 31 Biblia serbia Daničić–Karadžić (alfabeto latino)

311 Veru učinih sa očima svojim, pa kako bih pogledao na devojku? 2 Jer kakav je deo od Boga odozgo? I kakvo nasledstvo od Svemogućeg s visine? 3 Nije li pogibao nevaljalom i čudo onima koji čine bezakonje? 4 Ne vide li On puteve moje, i sve korake moje ne broji li? 5 Ako hodih s lažju ili ako pohita noga moja na prevaru, 6 Neka me izmeri na merilima pravim, i neka Bog pozna dobrotu moju. 7 Ako su koraci moji zašli s puta, i ako je za očima mojim pošlo srce moje, i za ruke moje prionulo šta god, 8 Neka ja sejem a drugi jede, i neka se iskorene izdanci moji. 9 Ako se zanelo srce moje za kojom ženom, i ako sam vrebao na vratima bližnjeg svog, 10 Neka drugom melje žena moja, i neka se drugi nad njom povijaju. 11 Jer je to grdilo i bezakonje za sudije. 12 Jer bi to bio oganj koji bi proždirao do uništenja, i svu bi moju letinu iskorenio. 13 Ako nisam hteo doći na sud sa slugom svojim ili sa sluškinjom svojom, kad bi se tužili na mene; 14 Jer šta bih činio kad bi se Bog podigao, i kad bi potražio, šta bih Mu odgovorio? 15 Koji je mene stvorio u utrobi, nije li stvorio i njega? Nije li nas On isti sazdao u materici? 16 Ako sam odbio siromasima želju njihovu, i oči udovici zamutio, 17 I ako sam zalogaj svoj sam jeo, a nije ga jela i sirota, 18 Jer je od mladosti moje rasla sa mnom kao kod oca, i od utrobe matere svoje vodao sam je; 19 Ako sam gledao koga gde gine nemajući haljine, i siromaha gde se nema čime pokriti, 20 Ako me nisu blagosiljala bedra njegova što se runom ovaca mojih utoplio, 21 Ako sam izmahnuo rukom na sirotu, kad videh na vratima pomoć svoju, 22 Neka mi ispadne rame iz pleća, i ruka moja neka se otkine iz zgloba. 23 Jer sam se bojao pogibli od Boga, kog veličanstvu ne bih odoleo. 24 Ako sam polagao na zlato nadanje svoje, ili čistom zlatu govorio: Uzdanico moja! 25 Ako sam se veselio što mi je imanje veliko i što mnogo stiče ruka moja, 26 Ako sam gledao na sunce, kad sjaje, i na mesec kad ponosito hodi, 27 I srce se moje potajno prevarilo i ruku moju poljubila usta moja, 28 I to bi bilo bezakonje za sudije, jer bih se odrekao Boga ozgo; 29 Ako sam se radovao nesreći nenavidnika svog, i ako sam zaigrao kada ga je zlo zadesilo, 30 Jer ne dadoh jeziku svom da greši tražeći dušu njegovu s proklinjanjem; 31 Ako ne govorahu domašnji moji: Ko bi nam dao meso njegovo? Ne možemo se ni najesti; 32 Stranac nije noćivao napolju; vrata svoja otvarao sam putniku; 33 Ako sam, kao što čine ljudi, tajio prestupe svoje i krio svoje bezakonje u svojim nedrima, 34 Ako sam i mogao plašiti veliko mnoštvo, ipak od najmanjeg u domu beše me strah; zato ćutah i ne odlažah od vrata. 35 O da bih imao koga da me sasluša! Gle, želja je moja da mi Svemogući odgovori i suparnik moj da mi napiše knjigu. 36 Nosio bih je na ramenu svom, vezao bih je sebi kao venac, 37 Broj koraka svojih kazao bih Mu, kao knez pristupio bih k Njemu. 38 Ako je na me vikala moja zemlja, i brazde njene plakale, 39 Ako sam jeo rod njen bez novaca i dosađivao duši gospodara njenih, 40 Mesto pšenice neka mi rađa trnje, i mesto ječma kukolj. Svršiše se reči Jovove.