Lucas 16 Biblia serbia Daničić–Karadžić (alfabeto latino)

161 A učenicima svojim govoraše: Beše jedan čovek bogat koji imaše pristava, i toga oblagaše kod njega da mu prosipa imanje, 2 i dozvavši ga reče mu: Šta ovo ja čujem za tebe? Daj račun kako si kućio kuću: jer više ne možeš kućom upravljati. 3 A pristav od kuće reče u sebi: Šta ću činiti? Gospodar moj uzima od mene upravljanje kuće: kopati ne mogu, prositi stidim se. 4 Znam šta ću činiti da bi me primili u kuće svoje kad mi se oduzme upravljanje kuće. 5 I dozvavši redom dužnike gospodara svog reče prvom: Koliko si dužan gospodaru mom? 6 A on reče: Sto oka ulja. I reče mu: Uzmi pismo svoje i sedi brzo te napiši pedeset. 7 A potom reče drugom: A ti koliko si dužan? A on reče: Sto oka pšenice. I reče mu: Uzmi pismo svoje i napiši osamdeset. 8 I pohvali gospodar nevernog pristava što mudro učini; jer su sinovi ovog veka mudriji od sinova videla u svom naraštaju. 9 I ja vama kažem: načinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom, da bi vas kad osiromašite primili u večne kuće. 10 Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran. 11 Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam u istinom verovati? 12 I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše? 13 Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednog mrzeti, a drugog ljubiti, ili će jednog voleti a za drugog ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu. 14 A ovo sve slušahu i fariseji, koji behu srebroljupci, i rugahu Mu se. 15 I reče im: Vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vaša; jer šta je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom. 16 Zakon i proroci su do Jovana; odsele se carstvo Božije propoveda jevanđeljem, i svaki navaljuje da uđe u njega. 17 Lakše je, pak, nebu i zemlji proći negoli jednoj titli iz zakona propasti. 18 Svaki koji pušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu čini; i koji se ženi puštenicom, preljubu čini. 19 Čovek neki, pak, beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. 20 A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, 21 i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. 22 A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga. 23 I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom, 24 i povikavši reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu. 25 A Avraam reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. 26 I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. 27 Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog, 28 jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. 29 Reče mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. 30 A on reče: Ne, oče Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. 31 A Avraam reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.